О књизи: 2007 / „Шанкер нам је мешао коктел, убацивао коцкице леда и лепио сламке. Наместио сам се удобније на високој столици и погледао около. У даљини ми је Светка давала чудне знаке. Насмејао сам јој се и окренуо ка Андреју: „Знаш, кад сам те први пут видео, како кажу, живу...“ Он је упитно подигао обрве, а ја сам објаснио: „Пре тога сам те видео само у фотографије у Маркиновом албуму.” Па, кад сам те видео, помислио сам да те треба ставити у музеј, као слику или статуу. - Јесам ли толико стар? Очи су му се смејале. - Не. Тако си згодан. Коктел је био укусан и отпио сам дуг гутљај. – Не треба да припадаш ниједној жени. Морате припадати народу, као уметност. Изгледа да га забављам. Поново се насмејао и такође отпио гутљај из чаше.»